Oktobarska Čarolija

Volim oktobar tu neprolaznu magiju boja.Sustanje lisca dok polako koracam posmatrajući lepotu menjanja prirode.Kao poznati slikar gospodja Jesen najavljuje svoj dolazak.

Volim tu neprolaznu paletu boja,inspirise me i budi ostrina vazduha.Uzivam poput kakvog devojcurka nasmejana.Kao da se ponovo radjam.Oktobar mirise na tek pecene kestene i maminu bundevaru koja mi uzgred nikada nije ispala onako kao njoj.Ima tu neka slatka magija koje samo NASE majke znaju.Znacemo i mi jednom kada dodje nase vreme.

Photo by Pinterest.com

Oktobar mi je doneo i rodjenje mog prvog deteta. Veliku radost i sreću.Maleni zamotuljak kojeg sam ugledala jednog divnog oktobarskog jutra okupanog zracima sunca.Mila… Oktobarska princeza usetala je u moj zivot kao blagoslov i najlepša pesma.Mila..Od tada vise nista nije isto ..od tada je pocela bajka.Oktobarska pesma. Mila kao nežni šapat lišća.I ono nešto sto me je ispunilo do kraja života i dalo smisao za nov početak.Oktobar mirise na Milu i budi sećanja.Ona je pesma.Pocetak svih početaka maleno biće koje ti istumba život naglavačke i zbog koga se smeješ svaki dan.Ljubav i vera.Nada.Zbog toga živiš i ponovo se radjas ..Zbog te ljubavi sve možeš opet,smeš i želiš.Moja predivna oktobarska princeza..Nemir svih nemira.I mirna luka.

U oktobru stajem na prag zlatnih 40 godina ponosna na ono što imam.Svoje malo blago i porodicu kao najveće bogatstvo.Njih dvoje kao najveći san.I zaista pitam se po ko zna koji put:“Sta je čoveku više potrebno? Ima li išta vrednije od toga?!.“

Ljubav dece kao jedina i iskrena najuzvišenija ljubav koju nosiš do kraja života.Bogat je onaj čovek koji ima osmeh svog deteta! Čitavo blago nalazi se u njihovim očima,ceo jedan svet! Oni nas čine boljim nego što jesmo.Uce nas kako da volimo svet oko sebe. Ništa jednostavnije nema,a opet iskrenije od dečije ljubavi. Od njihovih osmeha ! Ta dragocena snaga kojom te voli jedno malo biće čini bogatstvo naših života.To bogatstvo nema cenu.Taj trenutak kada vam se vaše dete osmehne i kaže :“Mama.“ To je Čarolija ! To nisu reci već pesma nežna i nošena na krilima vetra.Ta prva reč satkana od naših ushićenja i najneznijih osećanja.Trag izvan vremena.Jednom i zauvek.

Dok tiho pucketa vatra brojim prve dane oktobra vesela i srećna.Kesteni na stolu mirisu i bundevara. Šoljica vrele kafe tek skuvana i jedna oktobarska priča koja čeka da bude ispričana.

Deca veselo trčkaraju u susret novom danu,divno je gledati kako umeju u svemu da pronađu radost i udahnu život, jer sreću čine male stvari i srećan je onaj čovek koji ume istinski da uživa u lepoti datog trenutka.Ovde i sada….

P.s

S’ ljubavlju mojoj deci koji me svakog dana uče neprolaznoj magiji datog trenutka, magiji života.

Photo by Pinterest.com

Advertisements
Posted in Mamin Kutak, psihologija zivota, Roditeljstvo, Umetnost Zivota

Materinstvo (NE)moguca Misija

Uloga majke u životu svake žene jedna je od najlepših uloga koje život može da nam podari.Istini za volju nema lepše uloge od iščekivanja onog dragocenog trenutka kada na svet donosimo jedno maleno biće.Sa druge strane ovo je i najteža uloga i najodgovornija,briga za potomstvo i vaspitanje.

Od trenutka kad postanete majka vas ceo život se menja,više niste sami.Iako je otac važan faktor u odrastanju deteta,uloga majke je najdragocenija i najvažnija.Majka je uz svoje dete od prvog trenutka pa do odrastanja i mnogo godina kasnije, majka je zauvek majka.

I sa odrastanjem ta briga ne prestaje,mi smo tu kao andjeli cuvari naše dece čitav svoj život.Majka je tu da razume,utesi,da otera strahove, brinuci za svoje dete.Majka nema godišnji odmor,ona nije bolesna ni umorna,ona je neko ko je tu za svoje dete uvek.Majka može sve ,od nje se očekuje da bude nesalomiva,vesela i nasmejana.Da na posao ode i radi punom snagom iako prethodne noći nije spavala,ili ne zna ni sama kada je poslednji put spavala.Svaka majka sem odrastanja i vaspitanja dece manevriše izmedju kuce,svakodnevnih obaveza,porodice i posla.Poput carobnice nasmejana sa lakoćom resava najteze matematičke zadatke ili ljubavne jade svoje zaljubljene cerke.Niko ne vidi njen umor,setu ili prvu boru.Ona se ne zali,jer i da se zali sta vredi nema ko da je cuje.

Postoje i majke koje su potpuno same,koje su odlučile da samostalno podizu dete,uprkos osudi drustva. Uprkos klimanju glave sagovornika priznacemo da samo one znaju koliko je potrebno hrabrosti podizati dete u zemlji u kojoj nema sluha ni za udate zene i trudnice, a kamoli za one koje kroz zivot idu potpuno same.Za mene one su heroine modernog doba,zamislite koliko je samo odricanja potrebno da bi potpuno same podizale svoje dete bez podrške ikoga.Kada god mi bude tesko upravo se setim njih i postidim se.Takvim ZENAMA treba dati orden definitivno.

Danas sve je vise takvih zena koje su same.Ne mogu ni da zamislim kako im je bilo nekad,ni sada nismo izgradili sistem koji bi pomagao majkama i podrzvao brigu za decu,a kamoli tada.Ni ZENAMA koje su u braku nije lako da se izbore sa svakodnevnim nedacama,a kamoli samohranim majkama koje su gradjanke ne drugog vec poslednjeg reda.Nismo kao društvo izrasli iz predrasuda.Nismo ni za nasu decu izborili da imaju zastitu ni prava.O porodici, zaštiti trudnica,majki da ne govorim.Da li smo uopšte svesne koliko je hrabrosti i ludosti potrebno da rodiš u društvu koje nema jasnu sliku o natalitetu,radjanju i bilo cemu?! Koliko ste puta opsovala u sebi onako umorne od svakodnevnih problema i potpuno iscrpljene? Majčinstvo je prelep dar od boga,ali da se ne lazemo koliko ste puta rekle same sebi :“ Ja ne mogu više? I šta mi je ovo trebalo“. Nimalo lak zadatak stavljamo pred sebe,ponekad i nismo svesne šta nas sve čeka.U zemlji u kojoj ne postoji apsolutno izgrađena kultura prema trudnicama,od običnih institucija preko zdravstvenih ustanova onda se nažalost to materinstvo pretvara u svakodnevnu borbu sa vetrenjačama.Uz onu dobro poznatu da je ženama najlakše,sede i odgajaju dete dok muškarci brinu o egzistenciji.Ovo ko je smislio definitvno nikada nije okusio “ blagodeti“ života u Srbiji.Da se razumemo ne umanjujem ulogu muškarca niti dovodim u pitanje značaj za porodicu oca,ali priznacemo da je ipak majka ta koja iznese sve na svojim plećima.

Iskrena da budem dovodi me do ljutnje nemarnost društva prema majkama,koliko su nezascticene.Od prvog dana one prolaze ,noseći nov život u sebi nepravedno nebrigu društva.O uslovima u kojima žene donose jedan nov život ne bih da govorim,krajnje je porazvajuce.Ophodjenje i sama kultura pa i svest koliko su žene uopšte bitan segment svakog drustva ni reci..osim u reklamama koje služe vise da bi se reklo nesto.Price o važnosti nataliteta su prazno slovo,jer dela govore suprotno.Majkama nije dato pravedno mesto niti jednako čak ni sa muškarcima iako one čine najvažniji i najodgovorniji posao na svetu radjaju i vaspitavaju budućnost zemlje.

Imajući sve to u vidu,pitam se svaki dan da li zapravo kao društvo imamo svest koliko su žene zapostavljene i izmanipulisane u društvu.Ta manipulacija sastoji se u praznoj priči,nekakvoj pomoći koja nije dovoljna ni za potrepštine malog deteta.Time smo zaista ponižene.O majkama sa dvoje i više dece ni reci,ako ništa zaslužile su penziju i brigu države do kraja života,toliko su dale društvu i tako bi trebalo da bude.Umesto toga imamo umorne zene,koje manevrisu na hiljadu strana i što je najgore ako dete nešto pogreši uvek će za sve biti kriva majka.Drustvo je nemilosrdno u osudi,ali zato ga nigde nema kad treba da pomogne.Koliko je majkama zaista teško i koliko njihov posao zaista nije lak,govori sledeći video koje su žene masovno delile putem društvenih mreža :

https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=1799198493508543&id=100002552300802

Komentar je suvišan,jedino ostaje pitanje da li je uz sve brige ,teškoće i nezavidan položaj majki,majčinstvo zapravo (NE)MOGUCA MISIJA

Posted in Mamin Kutak, Roditeljstvo, Trogodisnjaci

Moja Trogodisnjakinja

Kada imate radoznalu trogodišnju devojcicu,koju sve interesuje,onda budite spremni da u svakom trenutku pruzite sve moguće odgovore na sva moguća i nemoguća pitanja.

Mila je zaista rano progovorila,i od tog trenutka nije stala.Prosto kad zaspi i nastupi onaj trenutak tisine,meni se čini da sanjam.Njena percepcija shvatanja sveta koji je okružuje meni je potpuno fascinantna,ona tacno zna sta zeli i ona zna kad nesto mama skriva i trazi sama istinite odgovore.Ne tako mali broj puta me iznadila svojim pitanjima koja su delovala potpuno zrelo i njenim poimanjem sveta.Pogotovu mi je bila fascinantna prica oko nje i godinu dana mladjeg brata,nikad nisam uspela da joj objasnim sama nesto i da se pripremim unapred na njena pitanja.Uvek je bila i Jos je taj korak ispred mene.Sa samo dve godine ona je znala da bata ima nesto sto ona nema,da i njena omiljena junakinja to isto nema.Dok me je gledala svojim pametnim ocima nije bilo sanse,da se izvučem i slažem,da smislim neki pristojan brz odgovor,ona je znala i resila je da to otkrice podeli samnom:“Mama ja znam da bata ima pisu,Masa nema pisu ni Mini nema pisu.Bata ima pisu“.

Secam se svog zabezeknutog pogleda,doduše hiljaditog po redu,jer je Mila oduvek ima svoje bisere,ali ovaj put nadmašila je sebe.Zacutala sam i znala sam sta god da joj kazem ne vredi,bila je potpuno ubedjena u to sto prica i rekla je to sa takvim ponosom u glasu i sa ubedjenoscu da joj moj odgovor i nije trebao.Zelela je samo da znam da zna i da ne pokusavam da izvrdam.Uspela sam da se saberem i kazem“Mila sine,ti imas samo dve godine,odakle ti to?!“.Prvo se zadovoljno nasmejala,a onda mi onako potpuno normalno rekla kao da se to podrazumeva „Mama pa znam.“ To mama znam mene je sokirala,ponavljala sam u sebi ona ima samo dve godine i kako zna,da li je normalno da zna,ko joj je rekao,sta joj je rekao,sa kim je pricala..Podigla sam uzbunu prvog stepena.Zvala sam muza,on se kleo da nije rekao i ponovio mi“ Pa znas i sama da je to Mila,sta te cudi?!“ Sta me cudi???? “ Covece ona ima samo dve godine i kako zna,odakle joj takva konstatacija,ok jeste imala je i ranije mudrolije svoje ali ovo …ma mora da je od nekog cula..Naravno da sam ispitala sve od moje majke do jaslica.Svi su negirali da su pricali sa njom o tome,ali je ona pravila jasnu razliku da ima mladjeg batu.I pricala je o tome,ali..

Znala sam da ce me jednog dana sacekati takvo pitanje,ali nisam očekivala da ce mi sa dve godine dati takvu konstataciju.Pa ona je jos beba! Moja beba! Progutala sam nekako to,nisam pokusavala da joj promenim mišljenje,sumnjam da bih to i uspela.Ona kad je u nesto sigurna to je to,Mozes da se upinjes da objasnis Sanse nema.Sa tri mi je prisla i postavila pitanje o trudnoci i bebama.To pitanje je tako jednostavno izgovorila kao da me je pitala da li moze cokoladu.Strpljivo je sacekala moj odgovor i pratila svaku rec,imala sam utisak da prati i kako disemo,samo da se uveri da li govorim istinu.Objasnila sam joj ono sto vec zna da bebe spavaju u maminom stomaku,da tu rastu,igraju se dok ne porastu dovoljno velike da mama mora da ih rodi.Gledala je moje slike dok sam bila trudna i zadovoljno konstatovala da je mama bila debela.Taj deo joj se naročito dopao,ali tu nije stala trazila je i slike kada je beba u stomaku,i zelela je da zna kako bebe dolaze na svet.Bila je potpuno fascinirana pricom koju sam joj ispričala.Napomenucu da sa svojom decom negujem potpuno iskren odnos.Nikada nisam pokušavala da joj pricam bajke,osim one o deda Mrazu.Smatram da je vazno od samog početka pronaći prave reci i detetu objasniti sto razumljivije kako stvari stoje.Nisam za bajke,i idealizovanje sveta.Ne zelim naprosto da joj stvarnost sutra bude previše bolna,uvek sam nastojala da pazljivo i biranim recima joj objasnim kako stvari stoje.Niko ne ocekuje da dete njenog uzrasta to odma shvati,ali meni je i to bolje nego da izmisljam price o rodama,pcelama i oprasivanju.Ne zelim da od nje pravim princezu na zrnu graška i da je drzim pod staklenim zvonom.Potpuno mi je jasan njen radoznao duh i da se nece smiriti dok joj ne kazem istinu.Ma koliko god meni to bilo rano,i koliko god mi je trebalo da se povratim od one prve konstatacije,jedno sam shvatila da decu ne treba podcenjivati.Nisu oni ni mali,ni nerazumni svet koji smo.stvorili za njih a koji mi nismo imali sa svim tehnologijama i čudesima učinio je od njih da više znaju,da su otvoreniji da pitaju i da ta pitanja deluju potpuno zrelo.U mislima sam mogla da zamislim sebe u njenim godinama i moju majku koja pada u nesvest od mojih konstatacija.Mislim da bi tada zvala Narodnu Miliciju u pomoć i druga predsednika.Ja nisam smela da tako nešto da pitam,ustvari cini mi se da nismo bili ni svesni do ko zna koliko godina takvih stvari.Nasla sam zanimljivu ilustraciju bebe u stomaku i pokusala sto jednostavnije da joj objasnim kako stvari stoje.U tim trenucima izgledala je opcinjeno,taj novi zivot za nju je predstavljao novi svet koji je bez daha posmatrala i koji je upravo otkrila:’ Mama da li bebe gledaju kroz stomak,vidi li beba mene?! Da li je moj bata mene video kroz stomak? Jeli bebama tesno u stomaku,da li se guraju?Kako spavaju?!…Sacekala me sa gomilom pitanja,imala sam utisak kao da sam pred skolskom tablom.Udahnula sam duboko i pazljivo odgovorila na sva moguća pitanja i podpitanja.Muza sam vec polako pritajeno davila u mislima ,sto nije tu da priskoci u pomoć.Uhhhhh!

Cinilo mi se da je pitanja bezbroj i da im nema kraja. Umor me polako savladao i imala sam utisak da sam trcala maraton sa sve preprekama! Imati trogodisnjakinju koja prica cak i kada spava nije nimalo lako,pokusavala cesto ljudima da objasnim kada smatraju da deca u tom uzrastu ne razumeju,da su mala ili nerazumna.Nemaju pojma koliko grese,koliko su zapravo danasnje generacije otvorenije i smelije u odnosu na nas nekada.Meni nije padalo na pamet da dosta dugo postavim ovakvu vrstu pitanja mojim roditeljima,iako smo u kuci razgovarali o svemu otvoreno.Ono sto sam usvojila kao obrazac jeste da detetu treba reci iskreno ali prilagođeno njegovom uzrastu,da ne treba imati tajni niti pokusavala da svet i stvari sakrijemo od njih.To je prvi uslov zdravog odnosa na relaciji roditelj-dete.Jesam bila iznenadjena pitanjima ali nisam pokusavala da izbegnem odgovor,ne smatram da bi to bilo ispravno niti da bih to uradila za njeno dobro.Otvoren odnos i stalna komunikacija vazni su u odrastanju deteta.Drzati dete pod staklenim zvonom i pokusavati da stvorimo svet bajki za mene nije alternativa vec pogrešan pristup i nije iskren odnos prema samom detetu.Sve mi isto zelimo da zastitimo svoju decu i da ih sto duze drzimo u svetu bajki,ali da li time radimo ispravnu stvar?! Stvarajući svet iluzija,utičemo i na pogrešnu sliku deteta,na neki način ne dozvoljavamo mu da pokaže i iskaže svoj stav.Ma koliko mi bilo šokantno otkriće moje devojčice,moram priznati da sam bila i veoma ponosna što tako realno sagledavanje stvari i opaža svet oko sebe.Sudeci prema njenim dosadašnjim pitanjima jasno je da njenom malenom oku ne može ništa da promakne.

Ne znam kakva nas pitanja sutra čekaju i šta je smislila njena mala glavica ,ali u jedno sam sigurna,da moja beba sigurnim koracima grabi ka svetu odraslih.

Posvećeno mojoj devojčici

Mama

Posted in Mamin Kutak, Roditeljstvo, Umetnost Zivota

KRALJICA MATURE

Matura ispit zrelosti,saznanje da je Vase dete stasalo i krocilo u svet odraslih.

Sigurna sam da se u tim trenucima prisecate kako je izgledalo vaše matursko vece,i ljubomorno cuvate uspomene.Setimo se onih slatkih uzbudjenja i trcanja po gradu da bi nasle najlepsu,jedinstvenu haljinu koja je stvorena samo za nas..Setimo se i naših roditelja koji su imali prave glavobolje da uzlise sve naše zelje,da bi izgledale kao prave princeze.Ono sto tada nismo primecivali jeste njihova briga,kako ce svojoj mezimici obezbediti da izgleda najlepse.Videli smo samo njihov ponos,ali ne i drugu stranu medalje.Za maturu je citavo vanredno stanje u kuci,mi ne vidimo kao mama i tata sapucu dok odmahuju glavom,zapisujuci tajno koliko ce ih kostati to jedno vece.Ne vidimo ono cega se sve odricu ,ali boze moj,matura je jednom neka ide zivot! Racune cemo nekako platiti,nekako cemo se“ izvući“nekako cemo nastaviti zivot i posle mature.A onda prodju godine,dobijemo svoju decu i prolazimo iste „velike i male bolesti“ i pocnemo tek tada da razumemo NASE roditelje,njihove brige i strah.I isto kao tada sedimo i čekamo da se NASE dete vrati iz svog prvog izlaska dok “ foliramo“ da gledamo film a u stvari svaki sekund gledamo na sat,i cekamo da nam se nas osmeh radosno pojavi na vratima.Ulazemo godine u njihovo obrazovanje i vaspitanje,brojimo bore sa njihovim odrastanjem.I setno se secamo kakve smo muke zadavali nasim roditeljima.

Matura kao najvažniji dan u životu nase dece,i onaj dan kad smo pomislile i same da nam nebo nije granica.Gledajuci njih vidimo sebe,smele,odvažne i nasmejane..postajemo svesni činjenice da NASE „bebe“ krupnim koracima odlaze u svet.

Nekad ona nije bila stvar prestiža,glamura,sjajnih haljina bili smo samo svesni da nakon mature vise nista nece biti isto.Nasim roditeljima bi se odmakla poneka suza i obavezan ponos do neba.

Vremena su se promenila,i danasnja deca imaju svoje snove i nadu,neka svoja maštanja.Ali..da li smo se i mi na tom putu promenili i dopustili njima ono što je nama bilo potpuno nezamislivo..Postoji jedna topla ljudska priča o devojčici iz Kaknja,mali maturant koja je svojim gestom zadala zadatak svima nama,da se zapitamo kako to odgajamo našu decu i šta je zapravo cilj i smisao mature.

Biti odrastao i pokazati da si dorastao na tom putu ili je matura sjaj,bljestavilo,asocijacija za najlepšu haljinu večeri ? Da li mi kao roditelji grešimo što našoj deci apsolutno dajemo sve,pomalo zaboravljajući da je učenje pravih vrednosti eto pomalo“zastarelo“,jer ne može dete biti mimo sveta i druge dece.Nekad se HUMANOST podrazumevala,nije trebalo moliti ,ljudskost i Postenje su bili glavni postulati na kojima smo kao generacije odrastali.Nekad se nismo utrkivali za marke,nismo licili jedni na druge,nije nam moda bila “ hleb nasušni“.

Lajan devojcica iz ove price odlučila je da novac koji su joj roditelji dali za matusku haljinu,pokloni onima kojima je to najpotrebnije,deci oboleloj od raka.

Na maturu je posla u farmericama i majici sa natpisom:“ Novac dajem za decu obolelu od raka,a na maturu se moze i bez haljine“.Nije ni sanjala da ce humanim gestom pokrenuti pravu lavinu komentara i dobiti osudu majke decaka koji je trebao da bude njena pratnja,a kome je majka zabranila da bude uz devojcicu jer ju je okarakterisala kao:“prosjacki obučenu devojcicu,koja je dosla na maturu bez haljine“

U tim recima ogleda se svo siromaštvo nasih umova,NASE razmisljanje da coveka merimo po kvantitetu,a ne kvalitetu.U njima se ogleda siromaštvo jednog drustva,u kome su materijalne vrednosti iznad humanosti,pravog vaspitanja i ljudskosti.Jedna haljina ovde je merilo i vrednovanje nekog deteta,a ne njeno vaspitanje i odrastanje.Haljina je postala SIMBOL MOCI,ona je merilo necijeg statusa,iskazivanja roditeljskih nadmetanja koja je lepsa,bolja i sjajnija! A da li je to svrha i cilj mature?! Od kad je matura parada haljina ,od kad se nečiji stil uzima kao merilo uspešnosti.Gde smo sakrili i zaboravili postenje,lepo vaspitanje i odgoj?Sta ćemo sa nekim ko nema ni za jednu tricavu haljinu ? Ko nije u mogućnosti da kupi?!

Hoćemo li i to dete odbaciti da sedi na svoj najvažniji dan kući,jer njegovi roditelji nisu mogli da mu obezbede i kupe haljinu ili odelo? Koliko je takve dece? I koje će biti njihove uspomene na dane odrastanja ?

Lajan devojcica koja je u svet odraslih ušla u običnim farmerkama i majici zasijala je najlepšim sjajem,ona je humanim gestom pokazala da je položila kao mali maturant najvažniji ispit.Ispit zrelosti,ispit odrastanja, ispit humanosti i ispit dobrog vaspitanja.Mnogi ga nisu prošli,niti će.Lajan je svojim gestom otvorila puno tema,to u kakvom društvu odrastaju naša deca je jasno,ali šta smo mi kao roditelji učinili? Da li smo mi pali sopstvenu maturu ?! Kako smo vaspitali našu decu i koje smo im vrednosti usadili.Da li ce kao ljudi stasavati sa idejom da je sistem materijalnih vrednosti nešto najvažnije na svetu?! I kakvi će to ljudi postati?! Čime merimo uspešnost naše dece? Dobrom i skupom haljinom,skupim cipelama i skupom frizurom?! Sta im šaljemo kao poruku?!

Slike preuzete sa Pinterest i Instagram.Slike male Lajen preuzete sa neta.

Posted in Mamin Kutak, Roditeljstvo

AGRESIVNO DETE

 

Živimo u vremenu u kom je agresija postala naša svakodnevnica.Ukoliko pažljivo čitate naslove novina ili pratite portale shvaticete koliko se često ova reč upotrebljava.Statistike su poražavajuće i da nam kao društvu ne idu na ruku.Sigurna sam da se svako od nas bar jednom(ako ne i više puta ) susreo sa agresijom.Nazalost deca su sve izlozenija i primećuje se izražen porast moletnicke delikvencije.U društvu u kome se ne posvećuje dovoljna briga deci,i roditeljima koji su ceo dan zauzeti borbom oko egzistencije,taj porast i ne čudi.Pitanje jeste šta mi kao roditelji možemo da uradimo na prevenciji i prepoznavanju agresije.Jer roditelj i porodica jesu osnovni faktor i model ponašanja deteta.

AGRESIJA je sastavni deo ljudske prirode,u biti je u većoj ili manjoj meri imamo svi.Kod dece može se uočiti veoma rano,smatra se da je to već sa navršenih godinu dana života,dok sa četiri postaje sastavni deo ličnosti deteta.Sigurno ste čuli da malo dete od godinu ili dve ugrize ili napadne drugo dete,u trenucima besa kada želi nešto da postigne.

Kod adolescenata agresija se ispoljava kroz sukobe sa autoritetima,roditeljima,zanemarivanje škole i školskih obaveza,čudnog oblačenja pa do eksperimenata poput droge i alkohola.

UZROCI AGRESIVNOG PONASANJA :

Uzroci su zaista mnogobrojni ,a najčešće je izazvana emocijama: usamljenost,bespomoćnost,strah,povredjenost.Radi se zapravo o emocijama sa kojima dete ne može da se izbori.

PORODICA: Kada dete odraste u atmosferi gde mu je sve dozvoljeno,kada nema jasnih granica izmedju dozvoljenog i nedozvoljenog ponašanja,DETE postaje razdražljivo i agresivno čim se susretne sa zabranom. Ukoliko vaše dete ima problem sa agresijom,nemojte odma tražiti druge razloge,prvo jasno razmislite da li postoje u vašoj porodici jasne granice izmedju dozvoljenog i nedozvoljenog ponašanja.

Deca veoma rano ispituju granice do koje mere mogu da manipulišu sa vama i šta je to što „prolazi“.Ako je detetu potrebna paznja ono ce prosto obezbediti tu pažnju neprimetni ponasanjem.Napadi besa recimo primorace roditelje na bilo kakvu reakciju,provodice više vremena sa detetom.Dete to uočava i u ovom slučaju detetu postaje jasno da bilo kakva neprimereno ponašanje obezbeđuje roditeljsku pažnju.Izazvana pažnja jeste negativna,ali u detetovim očima tone izgleda tako.

FIZICKO KAZNJAVANJE: Deca uce od starijih,prate njihov model ponašanja.Najcesce možda nece razumeti ZASTO ih KAZNJAVANJE,ali ce oponasati Vase postupke.Sto znaci ukoliko ste skloni da ih fizički kaznjavate,da ste i sami skloni takvom ponašanju.Deca uce oponasajuci a ono sto im govorite cesto ne razumeju.Bitan faktor je sama porodica i model ponašanja u njoj.Veoma bitan faktor je i socijalizacija deteta od vrtica preko slike,drugova i autoriteta.Najbitniji faktor i povratak svega jeste porodica dete ce oponasati odnose u porodici i atmosferu koja u njoj vlada.

Veoma je vazno da dete nauci kako da kanališe svoj bes i ljutnju i da to učini na konstruktivan nacin.Uvek razgovarate sa svojim detetom na taj način gradite poverenje kod svog deteta,a ako ne moze da vam objasni zamolite ga da vam nacrta sta ga je to navelo na ljutnju.Pokusajte da doprete do deteta na taj nacin saznacete sta je pokrenulo ljutnju.Svoje dete podstičete da „izbaci“ iz sebe tu ljutnju.Fizicka aktivnost kao takva savrseni je za izbacivanje negativnih elemenata,dete se ujedno kroz sport uci disciplini i zdravom načinu života.Kroz sport dete se polako navikava na drugu decu tj.kolektiv i uci kako da se ponaša i ophodi prema svojim vršnjacima.Kao bivsi sportista apsolutno podržavam okretanje deteta ka sportu jer je to jedan vid i terapije kroz ucenje ispoljavanja i savladavanja emocija.Biti deo kolektiva je isto kao da je Vase dete deo jedne velike porodice.

Ucestvujte u socijalizaciji vaseg deteta,pomozite mu u odnosu sa drugom decom.Objasnite mu da ce deca rado hteti da se druge sa njim ako prihvati neka pravila,ako ne pokušava stalno da otima vec da podeli sa drugarima svoje igračke,ako se ne dere ili ne pokusa da svaki sukob resava udaranjem drugog deteta.

Nikako ne podstičete asocijalnost ako ne znate sta da radite sa detetom.Sa detetom je potrebno puno strpljenja i paznje,objasnite mu zasto mu nesto branite.Dete mora razumeti ZASTO da bi ispunilo ono sto ovekujete od njega.Posticite prijateljski odnos sa drugom decom,nemojte stajati samo kao nemi posmatrač u odredjenim situacijama.

POZITIVAN STAV prema drugoj deci veoma je bitan,budite uporni,da deli igračke i uvažava osecanja druge dece.Osim socijalizacije,Vi ga ucite i Nenasilnom Modelu PONASANJA.

Oko druge godine primećuje se razlika u PONASANJU izmedju decaka i devojcica,pri cemu su decaci obično tri puta agresivniji.Naucnici to objasnjavaju sastavom polnih hormona kod decaka.Drugi naucnici krive stereotipe u vaspitanju,dok se devojcicama govori da nije lepo da se tuku,decaci se podsticaj da budu jaki,da je sramota da plaču itd.

Ne posticite agresiju,govorite vašem detetu da bude uzdržano,da bude pažljivo prema okolini i da vlada sobom.Sa svojim detetom razvijajate uzajamno poverenje,ne zahtevajte ni slepu poslušnost omugucite mu SLOBODNO IZRAZAVANJE MISLJENJA.

Suprostavljanje jeste vid detetovog odrastanja,sputanost i nemogućnost slobodnog izražavanja na društveno prihvatljiv način idu ka buntu i nasilnosti.

DETE lakše uči stvari kroz igru,da bi bolje razumelo šta se od njega traži,promenite uloge,VI budite dete a ono roditelj.Radite isto ono što vaše dete radi kad ga oponasate,promenite glas i budite uporni.Pazljivo posmatrajte njegove reakcije.Slobodnk se durite,derite se i plačite.Kao primer uvek uzmite situacije iz stvarnog života.

PORODICA kao bitan faktor odrastanja i vaspitavanje deteta 

Ukoliko porodica ne postavlja jasna pravila i granice i ukoliko je dete zanemareno,ili su roditelji popustili dete odrasta u uverenju da je svako njegovo ponašanje potpuno normalno.Roditelji često „zatvore oči“ na detetove postupke,iako znaju da odredjeno ponašanje nije uredu,idu linijom manjeg otpora i time svesno ili ne podržavaju takvo detetovo ponašanje.Kasnije takvo ponašanje može postati ozbiljan problem,a roditelji će umesto da traže uzroke u sebi i svojim postupcima,tražiti izgovore i opravdanja.Krivice druge autoritete od vrtica do škole umesto da jasno sagledaju uzroke koje su doveli do takvog detetovog ponašanja.

Naravno nemojte detetu uspostavljati diktaturu,potrebno je uspostaviti JASNA I PRECIZNA PRAVILA.

VI NISTE jednaki sa detetom zapamti te,Vi ga učite autoritetu i socijalizaciji.Nemojte insistirati da budete prijatelj,VI ste roditelj i dete mora da poznaje tu granicu.

POHVALE su veoma bitne u detetovom odrastanju,jačaju njegovu ličnost i samopouzdanje.Pohvalite dete svaki put kada umesto na agresivan način,uspe da odreaguje drugačije. Agresivna deca imaju veoma malo samopouzdanja,upravo zato stvaraju prostor u kome se osećaju nadmoćno.Budite uz svoje dete,zagrlite ga i uštedite ga pogotovu u situacijama u kojima pokušava da se izbori sa sobom.

Pod AGRESIJOM ne podrazumeva se samo bes.Oblici agresije su : OGOVARANJE,TUZAKANJE,DISKRIMINACIJA.

Pronadjite nacin adekvatnog ispoljavanja agresije. Potiskivanje dovodi do mentalnih i psihičkih posledica i utiče na zdravlje deteta vodi ka depresiji,suicid..ali i mnogih drugih bolesti usled nemogućnosti ispoljavanja emocija na normalan način.

OKOLINA :Agresivni vršnjaci pružiće model ponašanja vašem detetu,filmovi i igrice koje su pune nasilja takodje mogu biti uzrok agresivnosti kod dece.Destruktivni sadržaji skladište se u podsvesti i ispoljavaju se putem destruktivnog ponašanja.

Roditelji moraju da budu uz svoje dete i upućeni u svaki segment njegovog ponašanja.Svaka pojava negativnog ponašanja predstavlja i alarm za roditelje da obrate pažnju na dete.Umesto nasilnih sadržaja upute ga na sadržaje primerene za njegov uzrast.Zajedno radite na izgradnji njegove ličnosti.

Svakako najbolji savet jeste ulazak u svet sporta i okretanje ka zdravom načinu života.

 

 

 

 

Posted in Mamin Kutak, Roditeljstvo, Umetnost Zivota

NASE ODRASTANJE

Oduvek sam smatrala da je odgajanje i vaspitanje deteta ozbiljan posao,nisam ni slutili da će mi život podariti dve bebe koje rastu i stasavaju jedna uz drugu.

FB_IMG_1525382416438

Kada sam upoznala svog sadašnjeg supruga imala sam skoro 35godina,u tim godinama naprosto znaš šta želiš i na svet gledaš drugačijim očima. S ‘dvadeset ceo svet je tvoj,sanjaš lude snove i živiš punim plućima.Sa trideset i kusur ostavljas iza sebe mladalačku ludost,i umesto naglih odluka i šarenila svet gledaš malo drugačijim očima.U tim tridesetim prvo sam dobila svoju devojčicu kojoj je tata dao ime MILA. Ona je bila prvo moje dete, prva radost i sreća, ali i prva briga.Gledajuci je onako usnulu ,često sam se pitala hoću li biti dobra majka i hoću li odgovoriti svim izazovima koje ti naprosto sleduju sa ulogom majke.Jako je važno da u tim trenucima imate podršku vaše druge polovine,jer nedoumice sa kojima se susreću sve buduće majke su sasvim normalne ,ali to shvatate mnogo kasnije.Moj suprug je uspeo da me smiri i jednostavno je verovao u mene,uz njegovu podršku brzo sam prevladala strah i počela istinski da uživam u novonastaloj situaciji i ulozi koju mi je život dodelio.

FB_IMG_1525382503159

Tek kada sam odbacila sve brige i strepnje,uspela sam na pravi nacin da shvatam svoje dete i da bez straha uzivam u ulozi majke.Umesto brige pustila sam da mi moje dete pokaze pravi put.Zajedno smo ucile i rasle jedna kroz drugu.

Mila je bila vesela i nasmejana ali i veoma odlučna beba,rano je ispoljavala svoj karakter.Umela je da nas nasmeje svojim nestašlucima.Meni se oduvek činilo kao da zuri da poraste.

Milan moje drugo dete došao je na svet šesnaest meseci kasnije.Dok je Mila učila o svetu oko sebe ,on je veselo dobovao po maminoj tibi.Mislim da su od malih nogu bili povezani specifičnom komunikacijom,i ponašali su se kao klasični blizanci iako to nisu bili.Sa njim sam bila potpuno opuštena u trudnoci i zaista sam uživala ,za razliku od prve trudnoće koja je bila obojena mnogobrojnim pitanjima i strahom.Nov član porodice znači i novo pitanje :“ Kako će seka prihvatiti Batu,da li ce biti ljubomore i kako ću uspeti da joj objasnim novonastalu situaciju.“ Mila je priznajem tada nadmudrila sve nas.Brzo se prilagodila situaciji,nije bilo histerije,suza ili ljubomore.Prihvatila je sve kao da je mnogo starija i pokazala neverovatan stepen strpljivosti i zainteresovanosti za prinovu .Jos dok sam bila trudna umela je da mi priredi mnoga iznenađenja,brzo je razumevala i prihvatala nase razgovore i nije se bunila.

Umela je često da grli moj stomak i da Bati daje neke znake samo njima razumnjive( a ocigledno i njemu) ljubila je moj stomak pokazujući nežnost .Milan joj je odgovarao pomeranjem ili udaranjem po stomaku ,kao da joj daje znak da je razume.I koliko god da sam se bojala kako će Mila reagovati na brata ispalo je i više nego savršeno.Vazno je da detetu pričate iskreno o svemu.Nikada nemojte pokušavati da sakrijete od deteta ništa.Ukljucivati dete je najvažnija i najispravnija stvar koju roditelji može da uradi.Koliko god da mislimo da je dete malo,da neće razumeti pogrešicemo.Deca jako dobro znaju da se nešto dešava ,osećaju to i sa njima treba podeliti svako osećanje od radosti do ushićenosti.Na taj način ono uz Vas učestvuje u najvažnijem dogadjaju u životu.

Osim dugih razgovora,učili smo je kroz igru kako da prihvati što bezbolnije dolazak novog člana porodice.Kupili smo joj lutku Batu od koje se nije odvajala.Ucili smo je kako da “ nuna“ Batu,kako da ga mazi ili da se igra.Kroz igru ,kasnije se pokazalo, ona je naučila i kako da bude odgovorna kada bata zaplače i da mu bez pogovora sama odnese njegovu omiljenu lutku, da bi prestao da plače.Nikad ,ali nikad nemojte zanemariti koliko Vas oni razumeju,iako mali oni pamte sasvim dovoljno i učestvuju zajedno sa vama u svakom danu vašeg života.Faze poput zadirkivanja,otimanja igračaka ili borbi za Vašu pažnju su naprosto sasvim normalne,jer svako od njih zelece samo svoje mesto u vašem srcu.Deci je važna ta borba i dokazivanje .

Sam odlazak u porodilište meni je bio mnogo vise stresniji nego mojoj devojcici.Nikako nisam mogla da savladam suze jer smo se prvi put razdvojile i nisam nikako mogla da savladam činjenicu da neću uveče leči pored nje i slušati njeno ravnomerno disanje.Mila je ostala sa tatom pokazujuci se kao prava mala mudrica jer je znala da je mama otišla zbog bate,znala je sama da pokaze tati put do stepeništa koje vode do mame.A mama je negde gde ima puno beba.

Moja devojcica me prilično lepo iznenadila osećajem odgovornosti i prisvajanja bate od prvog dana.Znala je kako da ga zaljulja da ne plače,znala je da dugo sedi pored njega I da mu brblja bebecim jezikom.Milan je od prvog dana i kad je prvi put čuo njen glas odma reagovao.Znala sam da je tada stvorena ta nevidljiva i neraskidiva veza izmedju njih dvoje.I dan danas ako Mila nije tu ,Milan je odma zove dolazi i pita me „Gde je seka“ ili traži da ga vodim do seke.

Njihovo zajedničko odrastanje je veoma težak, ali i zahtevan posao.Dok je jedno završavalo put hodanja i zubića ,drugo je tek prohodavalo i trazilo više pažnje i posvećenosti.Dugo sam se borila i još uvek se borim da uskladim njihove razlicitosti i da ih pretocim u nešto kreativno.Uspela sam da ih naučim da paze jedno na drugo,i da im izbalansiram zajedničko vreme za spavanje.Ovo mi je naročito bilo bitno,jer bi na taj način imala vreme za sebe,a uhvatila bi i san i uspela bar malo da se odmorim kako bi izdrzala ostatak dana.Pa sam umesto ubicajnog „spadanja sa nogu“ osvojile obaveza ,naucila sebe da ne postoje izgovori i da prestanem sebe da razvlacim na hiljadu strana.U početku sam čim oboje zaspu trčala da završim obaveze, a onda sam shvatila da sve može da sačeka,nista ne dobijam time sto cu biti umorna,nervozna i iscrpljena.Time sam na gubitku ne samo ja, nego i moja deca.Naravno da postoje dani kad naprosto moram,da odradim neke vazne stvari.Ali u većini slučajeva gledam da odmorim bar sat vremena jer me cekaju nocna budjenja.Nikad sebi nisam postavila težak zadatak da budem savrsena mama.Nisam imala potrebu da se dokazujem pred svojom decom ili suprugom.Prihvatila sam da se na greškama uči i iste te greške sam prihvatala kao potpuno normalne.Niko od nas ne može unapred da zna kakva će mu biti deca, odnosno hoće li biti mirnije ili zivahnije bebe.Takodje sam prihvatila da se niko naučen nije rodio, i sve sto me zanimalo učila sam kroz pitanja( nikako nemojte da Vas bude sramota da pitate sve sto Vas zanima ako treba i hiljadu puta) . Nisam puno slušala svet oko sebe ( postoje mame koje ničim izazvane proricu pol vašeg deteta,ili Vas od starta „bombarduju“sa gomilom suvislih informacija) Jednostavno sam dala sebi vremena da se priviknem i apsolutno sam bila iznenadjenja nacinom na koji smo moja beba i ja funcionalisale tokom prvih meseci.

FB_IMG_1525382206728

Ono sto je jedinstvena poruka za sve majke jeste da pratite svoje dete,ono ce Vam na najbolji nacin „objasniti“(znakovima)svoje potrebe.Pratite svoje dete jer ce te Vi biti nesto posebno za njega tokom citavog odrastanja i sto pre uspostavite komunikaciju i razumevanje bice Vam lakse za dalji period bebinog odrastanja.Rasla sam i učila sa mojom decom,učila kroz svoje greške osluškujući njihove potrebe,karakter i htenja.Nisam bila opterećena izgledom,dijetama ili nečim drugim.U tim trenucima imala sam i neizmernu podršku supruga koji me je bodrio rečima i postupcima,sto je veoma važno, naročito nakon porođaja kad je žena osetljiva i ranjivija nego inače.Nisam se opterećivala nepotrebnim stvarima.Uzivala sam u ulozi majke i otpustila se u svojim“ apa drapa “ kombinacijama maksimalno sebi udovoljavajuci bez onog opterećivanja izgledom.Shvatila sam to kao da sam na dužem odmoru i isključila sam se iz svih tokova.Okruzila sam se pozitivnim ljudima i odbacila sve negativne ljude i pojave. Jedini svet u kojem bitisem jeste svet mojih beba..To ne znači da sam sasvim isključena iz svakodnevnih dogadjaja,već da sam izabrala svoje prioritete,i da apsolutno ne postoji nista sto je važnije od porodice.To ne znači ni da žena treba potpuno da zaboravi na sebe,već da damo sebi oduška i pokušamo polako da naučimo da neke stvari mogu da pricekaju,a ono što neće čekati jeste odrastanje deteta.Isuvise brzo rastu i svaki trenutak upijala sam sa posebnom pažnjom,nikada nisam želela da propustim bilo koji segment njihovog odrastanja.

Zbog prirode posla moj muž je često odsutan od kuće,ja sam morala da naučim da budem u tim trenucima i tata i mama, vaspitačica i sudija,domaćica i neprikosnoveni autoritet.To nije uvek bilo lako,postojale su faze u njihovom odrastanju koje su podrazumevale bunt,agresivne ispade ili nestašluke.Ponekad mi se činilo da necu uspeti da ispratim njihov korak od umora ili od silnih obaveza .Ono sto je bitan segment u tim trenucima jeste da nikada,ali nikada ne smete da popustite pred njihovim hirovima ili pokusajima manipulacije,kojima su deca naročito od dve godine sklona.Necete biti gora mama ako svojoj bebi ne dozvolite bas sve.Morate početi polako sa postavljanjem granica i nikako ne smete da kažete :“ To je Ok i to će jednom proći“.Nista nece proci samo od sebe,a Vase dete ce rasti znajući da moze da radi sta god poželi jer svaki put podlezete njihovoj manipulaciji.

FB_IMG_1525382219160

Moja cerka od tri godine naročito voli da ispituje granice moje tolerancije,svesna je sebe prilično,zna sta zeli i bori se da to nesto dobije svim mogućim i nemogućim sredstvima,sto je ponekad zaista iscrpljujuće.I u tim trenucima veoma je važno da oba roditelja imaju jasan ,a ne podeljen stav.Mama ne sme da bude „Babaroga“ a tata taj koji je popustljiv i dopusta sve.To ne vazi samo za mame,tate vec i za sve one koji ucestvuju na bilo koji nacin u odgajanju vaseg deteta.Faze koje sleduju u odgajanju dece sa malom razlikom predstavljaće pravi izazov za Vas i to je kao neka vrsta testa zrelosti koji svi roditelji moraju da prodju.Sve sto jedno dete dobije i drugo ce zeleti,starije ce pokusati mladje da nagovori na razne nestašluke pri tome pokusace na sve načine da izbegne kaznu i svali krivicu na mladje dete.Vrlo je verovatno da ce borba za Vašu naklonost ako nije postojala na početku poceti kasnije srazmerno fazama kroz koje prolaze,u našem slučaju dve i tri godine.I tada je važno da budite istrajni i da ne podstičete ljubomoru starijeg deteta.Kod nas su naprimer kazne za oboje a ne samo za jedno dete,kroz kaznu dobiju i zadatak da nauče da nesmeju da se otimaju ili da podele izmedju sebe neki predmet.Nikad nemojte pred mladjim detetom graditi starije dete ili obrnuto.Njih to vredja i podstiče im ljubomoru na višem stepenu.Pokusajte kao što sam već rekla da uključujete starije detetom od samog početka,zamolite ga da Vam doda pelenu,ili da zajedno kupate batu ili seku,radite sve zajedno i videćete koliko to njima znaci.Osecace se vazno i nece biti zapostavljeni.Ljubomora koja dolazi kasnije nece Vam biti toliko sresna, jer je dete sa vama vec proslo tu fazu adaptacije na novog clana , i vrlo verovatno da ce i tu fazu ispoljavati u laksem obliku ako ste ga uključivali od početka.

FB_IMG_1525382385324

Važno je da shvatite samo jednu stvar, ne postoje savrseni roditelji ni savrseni deca.I roditelji imaju pravo na greske kroz koje uce zajedno sa svojom decom.Deca su ipak samo deca,nemojte ih forsirati i gurati u ono sto bi Vi zeleli. Pustite ih da Vam pokazu ono sto zele, a Vi ih na najbolji nacin usmeravajte i pokazite im kroz igru modele ponašanja , koji ce oni na taj nacin brze i lakse usvojiti.Negujte ljubav i pažnju svakog dana.Nikada nemojte zaboraviti da pokažete vasem detetu koliko Vam je stalo,cak i kada „brblja“ o beznačajnim stvarima.

I na kraju ne zaboravite da je vase dete jedna mala pametna pcelica,koja brzo uci jer je zeljna znanja i upoznavanja sveta oko sebe.Podrzite njegovu radoznalost i usmeriti je u nesto kvalitetno i kreativno.Deca vole igru pa kroz igru zajedno učite i usmeravajte vaše mališane .

IMG_20180504_114015

Posted in Mamin Kutak, Roditeljstvo, Umetnost Zivota

STRANICA IZ MAMINOG DNEVNIKA

Moj Dan obično počinje u ranu zoru,ne treba mi alarm jer me moj dvogodisnji sin placljivim glasom budi za podoj.Taman završim podoj i sva srećna krenem da „uhvatim“ malo sna ,kad zacujem vec poznato “ Mama…mamaaaaa žedna sam“…Nestrpljiv glas moje ćerkice od tri godine najavljuje da ništa nema od spavanja.Onako snena odlazim po flašicu ,dajem joj vodu i odlazim u krevet sa zadnjim atomom snage scucurena pored njih dvoje.

Ni Mila ni Milan nikad nisu voleli krevetac,davno su “ izbacili“ tatu sa velikog francuskog kreveta,dajuci mu do znanja da je to sada njihovo carstvo.Tata se naravno nije bunio,prihvatio je svoj poraz dostojanstveno. Elem taman dodam vodu i sva puna nade opet legnem i taman krene konačno san na oči kad opet čujem poznati glas:“Mama piski mi se ….Mamaaaaa“

IMG_20180503_001732

Ajmo sve ispočetka,ustajem i više ne vidim ni prst pred sobom,trčećim korakom žurim po nosu i u mraku se sapletem o Milanov auto….Frrrrrr…. joj Milaneeeee…Ali to „joj“je značilo samo prvu barikadu,trebalo je savladati još tri.Cini mi se da su se sve igračke sveta urotile protiv mene,sve do jedne bile su na podu razbacane kao minsko polje.Nekako uspevam da savladam sve prepreke, doduše sa blažim povredama stopala od auta,kocki i olovaka i dolazim do nose koja naravno nikad nije tu gde je ostavim.

Mila već nestrpljivo negoduje, a ja se premorena spustim u prvu stolicu čekajući da završi.Opet zadremam….samo na minut  :“Mamaaaaa,mammaaaaaaa gotova sam “ . Pridizem se već psujući u sebi sve svece ovog sveta. Pratim je do kreveta žalosno gledajući u sat…..Ok prolazno vreme nije loše uhvaticu  bar 3 sata sna … I već cujem poznati glas u sebi „Ahamm nadaj se Savalita“. Tišina…….Cujem ravnomerno disanje i krenem da spavam kad …. Cujem  nekim udaljenim delom svog mozga nesposobna više da reagujem Milanov glas i „Mamaaaaa budi se ,budi se…“  O bozeeeee šta je sada i dočeka me najlepši osmeh na svetu,sanjivn i spreman na igru …..Ajmo opet na  noge lagane ,nekako se odvucem do dnevne sobe,upalim crtani i slomljena padnem na krevet.Milan sav radostan smesti svoju glavicu na moje rame i počinje gomilaaaa pitanja:“ Mamaa šta je ovo,Mama zašto ono ..Mama vidi vidi“ …Neumorno mi postavlja hiljadu pitanja.Stpljivo odgovaram na svako,a u mislima već prolazim spisak obaveza.Nasmešim mu se i slušam njegov glas dok priča svoje prve rečenice i sav srećan ponavlja reči iz crtaća..IMG_20180502_233250

Napamet znam da će za manje od dva sata,protutnjati pravi tornado njihovih nožica kroz kuću, jutarnjeg buđenja,presvlačenja i tako redom.Ustacu sa najlepšim osmehom, najlepše mame na svetu i dok ih budem spremala za vrtić uz njihov omiljem crtac pokušaću da opet „srknem na brzinu “ svoju omiljenu kafu koju nikad ne uspem da popijem do kraja ,jer će oni baš u tom trenutku rešiti da se posvađaju ili otimaju oko omiljenih igračaka…Dok razmišljam o novom danu i opet prelazima u glavi spisak obaveza,čujem Milanovo ravnomerno disanje.Nemam snage ni da ga prenesem,ostavljam ga dok obidjem seku i pokrijem ..Tisina konačno odjekuje u mojoj glavi.Vracam se pored Milana zagrlim ga i ostaje mi sat vremena da se naspavam do njihovog buđenja i polaska u vrtić.Pomislim …Ma i nije tako strasno mogu ja to i tonem u kratak san isprekidan Milanovim ravnomernim disanjem.Privijem ga jače uz sebe,toliko da osetim blagi miris njegove bebece kosice.Ljubim ga i gubim se u kratkotrajnom snu….

„Mamaaaaa,mammaaaaaaa,mamaaaaaaa

Nastaviće se….